Стена
Св. Петра
Једно
послеподне
у Ватикану
Ив
Жак
Новембар
1999
Моја
жена и ја
стојимо
нервозно у
реду људи
који чекају
да уђу у цркву
Светог Петра.
Изгледа да се
никада не
обучемо
прописно. Ти
си Петар, и на
овој стени ћу
подићи своју
цркву, и даћу
ти кључеве
царства
небеског.
Тако пише
изнад гроба
Светог Петра,
али кључеви
не пасују док
не покријете
рамена и не
сакријете
колена.
Док
чекамо,
примећујем
групу
филипинских
ходочасника
у шорцевима.
Ослањају се
на стубове.
Изгледају
сломљено,
као да неко
жестоко
искушава
њихову веру.
Можда је ово
била њихова
једина
шанса да
посете сам
центар
католичког
света, а они
нису понели
прописну
одећу.
Испред
нас, група
старијих
американки
пролази крај
чувара на
вратима, иако
две жене у
групи имају
сукње изнад
колена.
Тренутак
касније,
одбијају
једну
привлачну
плавушу, иако
је њезина
сукња дужа
него сукње
оних двеју
жена које су
пре пар
тренутака
прошле тест.
Ја, у свом
шорцу попут
дечака из
гета и мајици
са кратким
рукавима
пролазим.
Моја жена
натеже своју
хаљину и
повија се, али
јој мрки
чувар не даје
да прође.
Провирује
јој колено.
Враћамо
се и
придружујемо
групи
разочараних
ходочасника.
Моја жена
кључа. Нема
ничега што је
више нервира.
Као сликарка
коју су
подигли
родитељи
хипици, она
Ватикан
доживљава
као галерију.
Његова
друштвена
улога центра
највеће
светске
религије јој
ништа не
значи.
Док
посматрам
процесију,
размишљам о
чињеници да
би и сам Исус
имао
потешкоћа да
уђе у цркву
Светог Петра,
а ако га не би
пустили он би
вероватно
поцепао
своју одећу у
бесу због
раскошности
цркве. Ипак,
Католичка
црква никада
није много
марила за
Христову
поруку
понизности
и отворене
љубави. Од
тренутка
када су
богати и
моћни
Римљани
прихватили
Хришћанство
као своју
религију,
положај
Цркве као
покретача
духовне и
друштвене
револуције
је био
уништен. Није
тешко уочити
како је њена
монотеистичка
основа
послужила
као огољени
механизам за
богаташе,
који више
нису желели
да плаћају
скупе
церемоније
стотинама
разних
богова. Али,
како су
богаташи
инвестирали,
сиромаси су
још више
сиромашили.
Или још
тачније,
морали су да
буду
прописно «обучени».
Изненада,
стражари се
мењају, и ми
поново
кушамо срећу.
Овога пута
моја жена
улази без
проблема,
пошто нови
стражар
нимало не
изгледа
заинтересован
за њу. И ја
схватам шта
је
функционални
критеријум
за пуштање
жена у цркву
Светог Петра:
сексуално
узбуђење. Ако
привлачите
стражаре а
одећа вам
није
прописна,
остајете
напољу. Ако не
интересујете
стражаре,
имате шансе,
без обзира на
начин како се
одевате.
Стражари су
врста
леукоцита у
свештеничком
имуном
систему, а
њихов тежак
посао је да
одбију
нападе
страшног
вируса Ероса.
Моја
жена сада већ
лакше дише и
пушта поруб
своје хаљине
док
пролазимо
кроз огромна
бронзана
врата. Улазак
у цркву
Светог Петра
је увек
занимљиво,
вишеслојно
искуство. Не
можете а да не
уочите
контраст
између
богатства
Цркве и
сиромаштва
већихе њених
припадника.
Можда је то
увек и био
главни
разлог њене
привлачности.
Црква је
једна од
малобројних
богатих
институција
која
дозвољава
улаз (покајничкој
и прописно
одевеној)
сиротињи.
Економско
богатство
Цркве је
запањујуће,
њено
уметничко
богатство
још више.
Црква Светог
Петра је
галерија од
почетка до
краја,
украшена
радовима
многих
најталентованијих
и
најпознатијих
уметника у
историји. Од
фантастичне
Микеланђелове
куполе
украшене
мозаиком до
Бернинијевог
грациозног
месинганог
балдахина,
унутрашњост
цкрве је
каталог Ренесансне
уметности.
Док
разгледамо
цркву, дивећи
се радовима
Дикеснија,
Канове и
Алгардија,
имамо чудан
осећај као да
нас нешто
гуши. Нешто је
у тој
уметности
надувано.
Обара нас с
ногу
квалитет и
квантитет
ремек-дела,
али се у
њиховом
садржају
примећује
тешка рука
пропаганде.
Црква је прва
институција
која је
масовно
користила
уметнике да
систематично
производе
пропагандна
дела, дела
која ће
помоћи у «сузбијању
неверице». И
тако коначно,
увиђате да се
тежиште
помера са
уметности на
услове и
намере са
којима је
рађена. Ако
данашњи
уметници
попуштају
под
притиском
кустоса
музеја и
организација
које
финансирају
уметност, у
прошлости су
попуштали
под
притиском
Цркве и
њеном
непопустљивом
нагону да
буде једино
царство духа.
У
суштини,
Црква дугује
своју укупну
моћ
уметницима.
Они су ти који
су Реч
претворили у
дело. Од
зграда, преко
њихове
унутрашњости,
до самих
одежди које
носе
свештеници,
све што је
привлачно
или лепо у
Цркви су
створили
уметници. Али
ипак,
уметници
никада нису
имали
стварно
место у Цркви,
ни онда ни
данас. Њих
цкрва не
уздиже. Њих
црква не
посвећује. И
као и увек,
Црква гледа
на њихове
ликове и
радове са
скептицизмом
и
неповерењем.
То
је вероватно
оно што моју
жену љути
више од свега.
То што
приступ
делима «њених»
људи, из њене
заједнице
уметника,
контролише
институција
коју није
брига за
уметност и
уметнике сем
ако их
користи у
своје
пропагандистичке
сврхе. Црква
је својом
моћи
присвојила
из јавне
сфере дела
генија и
дозвољава им
приступ на
начин који
њој одговара,
а не из било
каквих
мотива
културне
просвећености
или дивљења
лепоти.
Осећамо
да нас ово
место некако
чини
прљавима.
Изненађени,
морамо да
одемо. Док
излазимо из
цркве Светог
Петра на трг
који одзвања
мешавином
стотину
језика,
поново
дубоко
дишемо.
Осећај
утучености
нас напушта.
Управо смо
изашли из
најзагушљивијег
музеја у
најлепши
град на свету.
Пролазимо
поред
Бернинијеве
грациозне
колонаде, и
док излазимо
на улицу
срећемо
групу
уличних
уметника
који продају
религиозне
слике и
цртају
кредом по
плочнику.
Пада ми на
памет оно што
ми је рекао
један
пријатељ
Римљанин, да
су римски
уметници
одувек
мрзели Цркву
пошто их је
Црква
искоришћавала
да би добила
све а они нису
добијали
ништа. Док
крај нас јури
групица
функционера
Ватикана у
флоти црних
Мерцедес
седана,
бацајући
облак
прашине по
уметницима и
њиховим
сликама,
постаје ми
јасно на шта
је наш
пријатељ
мислио.
Ив
Жака можете
контактирати
на: yjaques@tiscalinet.it
Преводилац:
Tatjana Aleksic taleksic@EUnet.yu
