Наш човек у Паризу

Ричард Максвел

 

 

Шта је оно што зовемо Француском?

 

Питање шта се налази на копненом делу Еуротунела, или Чанела, како га зову у Британији, је први пут светској јавности поставио Јулије Цезар, искусни политичар и освајач, који је свима рекао да је то Галија и да је подељена на три дела. Данас је, захваљујући изуму фотокопир папира, инфлације и разних облика писмености, отприлике иста географска област подељена на 22 региона који се састоје од 95 округа и 36,627 комуна које насељава 60 милиона људи, који су углавном Французи и од којих многи раде, често и за владу.

Ако погледате карту, Француска је повећи, подебљи, неправилан четвороугао углављен у западни обод Европе и  својим становницима познат као «le hexagone». Наместила се на планинском платоу познатом као Централни масив у доњем десном углу, и једном дисциплинованијем, четвртастом суседу званом Иберијско полуострво које виси са доње ивице.

На врху је Белгија, на десној страни Немачка и Швајцарска. У горњем левом углу је делић познат као полуострво Бретања, по својим становницима, који су мигрирали из Британије и на долазак Француза гледали са дозом гађења. Што се остатка тиче, западно од онога што је данас Француска је само око 5000 километара Атлантског океана пре него што стигнете у Америку.

Географским речником, Француска је наравно највећа земља Европе ако не рачунате Немачку, од које је одвојена само несрећним случајем. Ако се сећате, када су Римљани напустили Галију, Франци и друга германска племена, укључујући и Бургунце и разне врсте Гота, почели су да пристижу на запад под притиском пренасељености на најдаљем истоку (звучи познато? Размишљајте о ширењу Оријенталних тржишта и не брините – још увек). Отприлике у исто време, око 496 год. нове ере, Кловис и Франци су коначно одлучили да желе да се одвоје, човече, од других германских племена и да наставе сами. И тако су, након што су натрљали носеве својим разним рођацима, Кловис и његова дружина одлутали на запад тражећи место на коме ће остати. Гали, матријархални Келти сви одреда, су се преселили у Белгију када су дошли Римљани, носећи са собом цео свој културни пртљаг сем скица за цртаћ о Астериксу и седам речи које се данас могу чути у француском језику. Као резултат свега, када су Кловис и његова дружба разбојника стигли у Ремс, нашли су комплетан културни вакуум који треба испунити, приличан изазов за банду неписмених пљачкаша. Пошто штампа још није била измишљена, Кловис је одлучио да је од политичко-културног значаја да своје старе племенске богове замени за нешто што ће лепо изгледати у витражима, као најновији римски модел Хришћанства. Тако је рекао својим следбеницима, углавном паганима и Аријевцима – што је у то време био политички коректан модел – да се построје и промене веру, јен два, јен два. У замену за подршку младој римској цркви крунисан је за краља Франака и имао гарантовану подршку Папе – вероватно најповољнији курс за промену икада познат. Новоизмишљени франачки двор – који је остао углавном номадски док се Карло Велики није одлучио да се скраси у Ашену неких 400 година касније – је полако ишао ка западу. На сопствено изненађење, Франци су сада открили да је Француска гдегод се они појаве, барем док су били у околини. Наравно, када би отишли, земља би се поново састојала од шума и дрвећа и штагод је била пре. Ствари су се кретале овим током извесно време док изненада, са дивљом слутњом, западњачки оријентисани Франци нису стигли до дивљег Баскијског залива и суморних литица Бретање, Finis Terre, крај свега. Познати свет је видљиво завршавао под њиховим ногама, куда би сад могли да иду? Америка још није била откривена, а ионако већина њих није умела да плива... Притисак пренасељености и расно сећање тешко умиру, тако да се потомци овог навигационо неспособног протофранцуског народа никада нису потпуно опоравили од шока.  Што би могао бити разлог да су Французи увек мало нервозни по питању имиграната и људи који не парлеву, и стално причају о «l'exception française», посебно по питању телевизијских квота. Стварно смешно. На крају крајева, они су само гомила странаца, зар не?

Ипак, слободно кретање капитала и непостојање граничних контрола довело је до великог дела размене, да не кажемо дипломатских односа, са Италијом, римом и тако даље, и током тих догађаја Франци су се ширили на југ преко Лоаре. Сад, откривши рушевине римских вила и друге доказе културне превласти, Франци су почели да верују да је Француска латинска, што је наравно значило да су и они... Ово је све отада извор додатне конфузије, и лингвистичке и административне. Како ствари стоје, северни (или франачки) део земље жели да се приближи немачком делу Европе, док би јужни (или латински) део у ствари био срећнији као потпуно медитеранска земља, која осећа како већ довољно дојчмарака извлачи свакога лета, те зашто не оставити ствари какве јесу?

Француска се данас дичи својим културним изузетком, правило које каже да је француска кухиња врнухац, а да би француски филмови и телевизија то требало да буду. Као резултат тога, земља је добро опремљена гурманским познаваоцима вина под именом Мишлен јер не воле запаљену гуму, или Гот и Мијот, који је такође не воле.  Проблем је у томе што док распознају известан je ne sais quoi  у ambience насталом око сира camembert произведеног од стране Puyseguin St Emilion, који би заиста требало приписати утицају који на непце врши рано-сазрело грожђе merlot  пре него ономе од стране строжег и захтевнијег cabernet franc-а, неће се потрудити да гледају канале TR1, FR2, FR3, La Cinq, M6, M25,  A1 нити чак америчке репризе, пошто док доспеју до обиља послужавника са сиром њихове papilles gustatives су већ помало fatiguées, ха?

Затим, ту је и полиција, једна од ретких области у којима су све владе охрабривале активну конкуренцију међу званичним и незваничним организацијама, иако нико није сигуран да конзумент има користи од боље услуге. Много њих није у униформи иако их мало данас личи на Луја Жувеа или чак Жана Габена. Ипак, просечни туриста их неће често сретати. Француска је у ствари савршено дивна земља за туристе, мало мање за оне који би тамо да се населе, а потпуно неподношљива за домороце – у Француској као и другде, организовано административно упадање је суптилно као и пар мартенки, а рестриктивно педантно као Стаљинова гувернанта. Напредак има много облика, као што бирократа рече грађанину. Овде би требало да кажем да су љубазни, фини и предусретљиви чиновници бројни као и варијетети пит-була, а на какве ћете набасати је чиста ствар среће. Такође постоји и категорија култивисаних, très civilisé и уљудних старијих администратора. Ови врхунски углађени типови су довољно углађени да се не мешају са страном фукаром сем ако није нечији рођак. Прилично личи на Британију. А између њих и нас осталих стоји огроман понор, непроменљив, али наравно, ако знате некога ко зна министра, сви путеви су лаки а врата отворена. Врло личи на много других земаља. И попут многих других култура, становници Француске немају навику да говоре стране језике, иако изгледа да имају углавном исте свакодневне проблеме и могућности као и сви остали. Права разлика лежи у начину на које их те две културе решавају. Ово је познато као excéption française  (види горе).

Једна ствар у вези са Французима је да су сви научени како је Француска центар Универзума – а наравно Париз је центар Француске. Ниједна изјава није тачна, али ово је стара традиција која сеже још до Луја 14., који је одлучио да ће Француска били нација над нацијама, што је и била већи део 17. и 18. века. Током тог периода Француска је измислила такав културни врхунац попут бордоа (вина) и Париза (посредници, кројачи, фризери), Дартањана (мускетари) и Волтера (Просветитељство). Нажалост нису знали да стану, па су наставили и измислили Револуцију (рулет) и Гиљотину, у ком је тренутку Француска изгубила главу и потпуно престала да буде врхунска, или да икада више достигне врхунац. Ово је рашчистило пут Школском Силеџији (Наполеону), који је кренуо да замишља да је Јулије Цезар који се враћа, и разбацао своје војске свуда уоколо. Такође је прописао да сада сви треба да возе на Десној страни и ставио све своје законе у Кодекс, који нико није смео да разуме сем адвоката који су одлазили у Бар, који је био врло строго лиценциран. Наполеон би у ствари могао да буде први покушај ка стварању европске Уније после Карла Великог, и већина Крунисаних Глава тог периода је у ствари одлучила како би радије дозволила Наполеону да се назива Царем него да настави да влада. Ово би можда и упалило да није било једне ствари: Наполеон није имао правог обућара, пошто су га свуда виђали у белим гаћама и сјајним полу-чизмицама. Наравно да се Војвода од Велингтона ускоро кладио на то и натерао га да носи зелене гумењаке као и сви остали.

Негде усред 19. века барон Хаусман, префект Париза који је стално покушавао да одржи ред међу нижим класама, открио је да има проблема са саобраћајем и позвао неколико архитеката (отприлике два) који су свуда направили сјајне велике авеније које би у случају Револуције служиле као полигон за окршаје. Ово је било са отприлике стотину година закашњења да би имало било каквог ефекта, али су барем могли некога да окриве за недостатак смештаја, како се то тада звало. Могли бисте чак рећи да је то био деда данашњег проблема са предграђима, који је створио тако што је срушио већи део централног Париза.

Све у свему, Француска данас има умерену климу, много отвореног простора ван градова, међународну репутацију културне изузетности и логичности. Нажалост, логика им не помаже да схвате зашто сви не желе да им дозволе да управљају Европом – на крају крајева, имају најбоље бирократе и најтврђе Франке...

Па...они чије се сећање протеже уназад параграф или два ће се сигурно сетити да је након што је Наполеоп променио своје чизме рекао «Што сам био страшан док не видех Елбу» и оде у рану пензију, ударивши тиме темеље туристичкој индустрији на Медитерану (напомена: ово је само био економски палиндром пре доласка Џорџа Сороша). Затим је Француска прошла кроз период рестаурације и брзе индустријске експанзије, која је довела до канала, пруга, релативно брзе хране и Александра Диме (напомена: ово је једини француски писац који има исти облик и у једнини и множини). Париз је постао Град Светлости, са ресторанима, Фоли Бержер и дивним извозним артиклима у облику кувара, плесачица кан-кана и дивних жена попут Бел Епок, која је имала велики утицај на европску политику и Едварда Седмог. Француска је тако постала Врхунска Нација за Одмор и Рекреацију, репутација која је довела до три покушаја преузимања од стране потомака Кловисових рођака, који су се још увек сећали да је био јако груб када је одлазио и мислили су да је време да га подсете како породица није баш била срећна.

Ово даје одговор на питање о томе шта се налази на другој страни Чанела (види горе) и доводи нас назад у 1998. и све то. Пробајте комадић Француске понекад – прима се, као зрео камамбер, и одлично иде уз добар црвени бордо...

 Translated by / Превела: Tatjana Aleksić / Татјана Алексић